Emocionalna inteligencija u partnerskim i porodičnim odnosima

Priredio: dr Predrag Nikić

 

Ljubavno partnerstvo ali i porodicu treba posmatrati kao emocionalni sistem. Svaki sistem nastoji da održi ravnotežu. Međutim, kada neki delovi ne funkcionišu, drugi delovi nastoje da preuzmu njegovu funkciju, kako bi zaokružili funcionalnost sistema. Tako je i u porodici, deca su najosetljiviji i najprijemčiviji članovi.

U većini porodica još uvek je prisutno mnogo nezdravih obrazaca i teret nametnute krivice. Kada osete da je porodična ravnoteža poremećena deca, svesno ili nesvesno preuzimaju stvar u svoje ruke. Oni pokušavaju da održe porodični sklad svojim problematičnim ponašanjima, najčešće onim koje porodica potiskuje ili oštro zabranjuje. Time deca preusmeravaju roditeljsku pažnju i aktivnosti sa roditeljskog konflikta ili udaljenosti na kohezivni faktor – a to su deca za oba roditelja. Zabrinutost za dete povezuje roditelje, budi im sećanja na ljubav koja je postojala, na bliskost, na zajedništvo kao preduslov za dečije zdravo izrastanje.

Roditelji, vrlo često ne primećuju nezdrave porodične matrice, sve dok se one ne manifestuju u ponašanje deteta. I tada roditelji često pribegavaju ignorisanju ili opravdavanju ponašanja, sve dok ozbiljna kriza ili spoljna intervencija ne uplaši roditelje. Prvi razlog ovakvih porodičnih konstelacija je neznanje, ali i stid od etiketiranja, jer je u našoj kulturi sramno imati emocionalne probleme.

 

U čemu se sastoji zdravo ponašanje emocionalno inteligentnih roditelja u porodici:

 

Zdrav i zreo roditelj sposoban je da nosi odgovornost za svoja osećanja, misli i ponašanje, pa od deteta ne očekuje da s njim deli tu odgovornost. Zdrav i zreo roditelj pruža detetu podršku u odrastanju i stvaranju sopstvene ličnosti, a kada odraste u odvajanju i izgradnji samostalnog životnog puta. Dečija potreba za poverenjem tj. verovanjem važnim odraslim osobama usko je povezana sa potrebom da volimo i budemo voljeni, stim razlogom aktiviraće se mnogi obrambeni mehanizmi kako bi nastavili da volimo bliske osobe. Ova potreba je ujedno uzrok mnogobrojnim traumama i ograničavajućim uverenjima. Uverenja se stvaraju da bi nastavili da verujemo roditeljima i održali s njima odnos koji nam obezbeđuje preživljavanje. Zreo roditelj i zdravo dete trebaju da izgrade atmosferu u kojoj jedno drugo vide kao zrela i odgovorna bića.

Dečiji razvojni period od 2 - 5 godine veoma je osetljiv. Nezreli roditelji greše kada govore detetu loše jedno o drugome. Detetu je teško da podnese taj emocionalni konflikt. Tada dete stvara jake odbrambene mehanizme na nivou identiteta - stvaranjem više maski, tj. lažnih delova ličnosti koji su često suprostavljeni, jer je svaki deo ličnosti pokušavao da zadovolji - i voli - jednu od sukobljenih važnih osoba. Kada se odrasli prepucavaju preko deteta, uveravajući ga da su u pravu, dete ostaje zbunjeno i zastrašeno. U detetu tada može da se probudi doživljaj nesigurnosti i nepoverenja od ljudi i okruženja – čak i samog sebe. Neka od te dece, i u odraslom dobu ne uspevaju da veruju nikome - a neka odrastu u povodljive osobe koji bez ikakve provere veruju svakome osim samima sebi. Ovo je još jedna potvrda da je u porodici podjednako potrebna edukacija emocionalne inteligencije deci koliko roditeljima. Partneri jedno u drugom treba da prepoznaju poštovanje, divljenje, ljubav i tako izgrađuju poverenje, podršku i podsticaj. Da bi uspeli da vole i budu voljeni partneri moraju da shvate da je partnerstvo živi energeteski sistem. Da bi se taj sistem održao potrebno je konstantno emocionalno usaglašavanje. Parteri iz dana u dan usaglašavaju svoje vrednosne sisteme obezbeđujući usaglašavaju emocionalnih odgovora. Emocionalna inteligencija omogućava partnerima da prepoznaju, odneguju i održe plam ljubavi.

Preuzeto sa sajta www.emocionalnainteligencija.com