Deca su sreća i bogatstvo roditelja, najveći dar prirode. Put do tog bogatstva nije uvek lak. Ponekad je povezan sa preprekama koje moraju biti savladane uz mnoga odricanja i mukotrpna istrajavanja. Kod izvesnog broja bračnih parova, ta "obična prirodna stvar" nikada se ne ostvari.

Kriza se javlja kao normalan odgovor na bolnu životnu situaciju tj. promenu u realnosti koja angažuje onaj nivo prilagođavanja pojedinca koji je van njegovog svakodnevnog iskustva. To je period tokom kojeg osoba pokušava da pronađe načine da reši problem.

Sterilitet je jedan oblik životne krize koji ima uticaja na svaki vid života zajednice žene i muškarca -na njihove međusobne odnose, doživljaj sopstvene ličnosti, seksualnost, profesionalni i društveni život, osećaj kvaliteta življenja, a može dovesti i do nastanka različitih psihičkih tegoba, koje se savladavaju sa manje ili više uspeha.

U praksi najviše pažnje pridaje se fiziološkom aspektu neplodnosti. Psihološka strana problema često se ignoriše, a rezultat toga je da većina ovih ljudi pati u samoći, što je dodatni stres koji može imati negativan uticaj na uspeh lečenja.

Sterilni parovi imaju na umu da postoji mogućnost neostvarenja željene trudnoće i rođenja deteta. Psihološka priprema i podrška paru pomaže da se suoči sa tim i prevlada tu teškoću. Put od prihvatanja postojanja problema do njegovog rešenja sastoji se iz nekoliko faza, a kroz iskustvo i strpljenje tokom prolaska kroz njih partneri će moći da nađu najbolje rešenje.

1. Shvatanje i prihvatanje postojanja problema

Većina ljudi pretpostavlja da može imati decu kad poželi. Shvatanje i prihvatanje situacije, da se nakon nekoliko meseci ili godina pokušavanja njihovi snovi ne ostvaruju, dovodi do iznenađenja, neverice, zabrinutosti, pa čak i poricanja postojanja problema.

Tokom ove faze dominiraju osećanja ljutnje (kao reakcija na gubitak kontrole nad situacijom), krivice (zbog nekih prošlih postupaka koji su mogli, po njihovom mišljenju, da doprinesu nemogućnosti ostvarenja željenog: predbračni seksualni odnosi, abortusi, polne bolesti, upotreba kontraceptivnih sredstava), samosažaljenja, zavisti (prema ljudima koji imaju decu). Svako neslaganje među partnerima, razlike u mišljenju dobijaju mnogo veći značaj nego što bi imali pod "normalnim" okolnostima.

Uglavnom je žena ta koja prva shvata da problem postoji i predlaže muškarcu da potraže pomoć lekara.

2. Medicinsko ispitivanje i postavljanje dijagnoze

Tokom ove etape žena i muškarac tragaju za odgovorima. Medicinske procedure, kojima se treba podvrći da bi se utvrdio uzrok neplodnosti, mogu izazvati neraspoloženje, napetost, uznemirenost, dovesti do fizičke i psihičke iscrpljenosti.

Kada je problem ustanovljen, neki parovi mogu osetiti olakšanje, kod drugih će dokaz da problem postoji izazvati osećanja krivice, samosažaljenja, tuge ("Zašto ja?"), a mogu doživeti i osećanje sramote i stida što nisu kao većina ljudi.

3. Lečenje

U ovoj fazi životom para dominira želja za ostvarenjem trudnoće. To je stresni period u kojem postupak lečenja može dovesti do psihičkog i fizičkog umora. Preovladavaju osećanja neraspoloženja,

nezadovoljstva, napetosti, straha, zabrinutosti za ishod lečenja. Seksualni odnosi postaju manje spontani, manje zadovoljavajući, doživljavaju se kao obaveza.

Ovo je period emocionalnih "skokova i padova". Na početku lečenja puno je uzbuđenja, radosti i nade u uspeh, a ukoliko tretman ne uspe sledi razočaranje, žalost i sumnja u mogućnost ostvarenja željenog

4. Rešenje

Ukoliko ne dođe do trudnoće nakon nekoliko pokušaja, par se suočava sa potrebom donošenja odluke da li će nastaviti ili prekinuti terapiju.

Za mnoge će odluka o prekidanju lečenja biti propraćena osećanjima žaljenja, tuge, očajanja, ponekad olakšanjem. Neki partneri će odlučiti da malo predahnu od terapijskog postupka, da bi kasnije ponovo pokušali, drugi će se opredeliti za usvajanje deteta, a ostali će nastaviti život bez dece.

Autor: Spec. medicinske psihologije Aleksandra Ančić

preuzeto sa sajta http://www.zdravljezene.com