Posturalni poremećaji (loše držanje) kod dece su u stalnom porastu. Potrebno je istaći da su to poremećaji stava ili držanja tela. Za razliku od deformiteta, koji predstavljaju promene na koštanom sistemu, kod posturalnih poremećaja postoje promene na mišićnom aparatu. Iako su kod posturalnih poremećaja promene u početku samo funkcionalne, kasnije one mogu preći u strukturalne promene.

Godinama su mnogi autori isticali značaj pravilnog držanja tela, posturalni stav, kao bitan elemenat u prevenciji deformacija kičmenog stuba. Karakteristika posturalnih poremećaja, odnosno lošeg držanja jeste da nastaju kao posledica nejednakog rasta koštanog sistema i mišićnog skeleta. Mišići se sporije razvijaju, postaju kraći u odnosu na kost. Usled ove disproporcije dolazi do krivljenja kičmenog stuba. Ovakav položaj karakteriše: glava najčešće iskrivljena u jednu stranu ili povijena napred, jedno rame povišeno ili oba povijena napred, istaknutija lopatica na konveksnoj strani krivine, nejednaki prostori koje čini unutrašnja strana ruke sa grudnim košem i bokovima, trbuh mlitav i ispupčen, jače izražena sedalna muskulatura sa jedne strane i jedna noga u lako savijenom položaju. Poremećena postura klinički se otkriva zahvaljujući poremećaju funkcije i asimetriji izgleda segmenata tela. Za utvrđivanje posturalnog statusa kičmenog stuba koristi se jedinstvena metodologija utvrđivanja stepena posturalnih krivina na kičmenom stubu. Ovom metodom mere se varijable koje su značajne za definisanje u sagitalnog i frontalnoj ravni.

Loše držanje je često pojava koju dete, posebno u razvoju, ne može savladati bez stručne pomoći. Sve ove pojave, kada je u pitanju loše držanje, mogu nestati lakim zatezanjem muskulature i dovođenjem svih segmenata tela u pravilan - simetričan položaj. Najbolje rešenje ovoga problema sastoji se u korekciji ravnanja i držanja tela što se može sprovesti u predškolskim i školskim ustanovama ili za to posebno otvorenim dispanzerima. Značajan faktor u korekciji i prevenciji posturalnih poremećaja treba da budu nastavnici fizičkog vaspitanja u saradnji sa fizioterapeutima.

Programom obrazovno-vaspitnog rada za predškolski uzrast dece, institucionalno obuhvaćene, predviđeni su zadaci koje treba da ostvari fizičko vaspitanje. Jedan od osnovnih zadataka je pozitivan uticaj na zdravlje i normalan rast i razvoj deteta. Kada je reč o prevenciji posturalnih poremećaja (koja predstavlja važnu kariku u celokupnom uticaju na dečji organizam) program rada sa decom je deficitaran. Ograničen je na nekoliko vežbi koje se odnose na prevenciju ravnog stopala. U predškolskim i škloskim ustanovama nema fizioterapeuta koji mogu učestvovati u prevenciji lošeg držanja.

Prevenciju posturalnih poremećaja potrebno je sagledavati u širem smislu jer se negativni uticaji, koje donosi savremen način života, ne mogu tako lako otkloniti, već je neophodno da se stvore novi uslovi i sadržaji čija bi funkija bila daleko potpunija i više odgovarala potrebama dece.

Aktivnosti i sadržaji, koji se odnose na prevenciju postruralnih poremećaja, u predškolskom i školskom uzrastu mogu se organizovati u zatvorenom i otvorenom prostoru. Celokupan program treba da bude sačinjen od vežbi za prevenciju ravnog stopala i vežbi za prevenciju posturalnih poremećaja na kičmenom stubu (prevencija kifotičnog, lordotičkog, skoliotičnog držanja). Program treba da se odnosi na: vežbe za uspostavljanje balansa karlično-butne muskulature, vežbe za istezanje kičmenog stuba i jačanje muskulature trupa, vežbe disanja, vežbe ravnoteže u korekciji posturalnih poremećaja, kao i na elemetarne igre.

Jedno od najpogodnijih sredstava za prevenciju posturalnih poremećaja u predškolskom i školskom uzrastu je pravilna fizička aktivnost u sprezi sa boravkom na otvorenom prostoru po svim vremenskim uslovima. Karakteristika dečjeg uzrasta je i povećana potreba deteta za kretanjem. Neopohodno je deci obezbediti uslove, na otvorenom prostoru, koji će podsticajno delovati na celokupan rast i razvoj, i pripremiti programske sadržaje koji će biti interesantni i odgovarati potrebama i mogućnostima dece. Međutim, ovi ciljevi se ne mogu ostvariti samo kroz institucionalne sadržaje već i kroz vaninstitucionalne, parkove i igrališta koja mogu donekle ispuniti sve zahteve i ciljeve koji se odnose na normalan rast i razvoj deteta.

Pripremila: mr sci. Marija Stanković

Preuzeto sa sajta http://www.fizioterapija.rs/