Da li je potreba partnera da se povremeno osami znak odbacivanja ljubavi?

Da li to što neko poželi da bude sam, a ne sa voljenom osobom, znači da je ne voli dovoljno? Kako to da neki ljudi osećaju potrebu da povremeno budu sami i onda kada snažno vole?

Samoću je potrebno razlikovati od usamljenosti, od nezadovoljene želje da budemo sa nekom osobom ili osobama koje su nam važne. Nažalost, sve je više ljudi koji osećaju usamljenost i onda kada nisu sami, kada su okruženi drugima koji im emocionalno nisu važni.

Potreba za samoćom leži u tome što samoća ima određene psihološke funkcije. Mnogi se mogu opustiti do kraja i zaista odmoriti samo onda kada su sami.

Samoća je prilika da se bude u kontaktu sa sobom, sa svojim mentalnim procesima, sa mislima, osećanjima, sećanjima, maštom. Samoća omogućuje usmerenost na sebe, tako da onda neki ljudi počinju da bolje osećaju svoje telo.

Iako mnogo govorimo o timskom radu, ipak je najviše onih situacija u kojima čovek radi sam tako što se koncentriše na određeni zadatak. Poznati američki psiholog Mihalj Čiksentmihalji je istakao da ona deca koja razvijaju sposobnost da sama uče i rade, bilo da izdrže samoću bilo da se tada prijatno osećaju, imaju najveće šanse za uspeh u životu. Dalajlama je svakome preporučio da u toku dana bar dvadeset minuta bude u samoći.

Ljubavni problem nastaje kada onaj ko voli želi da voljena osoba stalno želi da bude sa njim. Zato on njenu želju da se osami doživljava kao odbacivanje, kao gašenje ljubavi. Kada shvati da voljena osoba želi da njegovom društvu pretpostavi samoću, partner se uvredi, oseti strah od gubitka ljubavi i ljubomoru kao što to čini malo dete koje je na nivou „ljubavi-pažnje”.

Tada dete (ili „unutrašnje dete” u odrasloj osobi) misli da je osobi važno samo ono što tog trenutka gleda. Njegova logika je sledeća: kada me mama gleda, ona me voli. Kada mama gleda brata, voli njega, a mene ne voli. Moram nešto učiniti da privučem pažnju, da nateram mamu da gleda samo mene.

I odrasli koriste različita ponašanja da bi privukli pažnju voljene osobe i smanjili osećanje gubitka ljubavi i ljubomoru. Potvrđujući im ljubav, njihovi partneri se kompromisno osamljuju u drugoj vremenskoj zoni: ležući nešto kasnije ili ustajući nešto ranije.

Kao što malo dete mora da prevaziđe svoj konkretni način razmišljanja i da nauči da ga mama voli i kada ga ne gleda, da to što je mama umesto da ostane sa njim kod kuće otišla na posao nije znak da ga ne voli, tako to treba da nauče i „odrasla deca”. Umerena samoća nije znak povlačenja iz odnosa i smanjenja ljubavi. To je navika koja se formira još u detinjstvu. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, samoća i ljubav ipak idu zajedno.

Napisao: Zoran Milivojević, dr med psihoterapeut s dugogodišnjom praksom u individualnoj, partnerskoj i grupnoj terapiji.

Preuzeto sa sajta Milivojevic.com