Аутор Psihologija svakodnevnog zivota.

Osećanje usamljenosti predstavlja preplavljujući teško podnošljiv doživljaj samoće i izolovanosti. Do određene granice, ovo je potpuno normalno osećanje koje predstavlja sastavni deo sazrevanja. Već na samom rođenju otpočinje svojevrstan proces separacije i našeg razvoja ka nezavisnim individuama. Takođe, od najranijih dana, kako postajemo svesniji naše individualnosti, raste i naša potreba za uspostavljanjem bliskih odnosa sa drugim osobama. Ovo balansiranje i uspostavljanje ravnoteže između potrebe za intimnošću i prihvatanja izolacije proteže se kroz čitav život. Na putu od detinjstva do zrelosti, često će biti trenutaka kada ćemo osetiti sve teškoće koje sazrevanje i razvoj sopstvene individualnosti nosi sa sobom. Imaćemo intenzivna osećanja napetosti, napuštenosti, nevoljenosti i nesigurnosti. Jednom rečju, osetićemo se usamljeno.

Savremen način života i stres koji on sa sobom nosi veliki broj ljudi čini posebno osetljivim na samoću. Promena i gubitak radnog mesta, sve učestaliji razvodi i sve veća lakoća promene mesta prebivanja dovode do sve češćeg osećanja usamljenosti kod ljudi. Onaj stari kliše da je moguće osećati se usamljeno i u gomili ljudi, na žalost postaje bolno istinit. Mnogi ljudi koji se obraćaju terapeutu za pomoć kako bi savladali intenzivan osećaj usamljenosti imaju iznenađujuće aktivan socijalni život, veliki broj prijatelja i poznanika, veoma dinamičan posao, čak i stabilnu vezu ili porodicu.

U isto vreme, pored navedenih objektivnih okolonosti, postoji mnogo načina na koji sami, svesno ili nesvesno, kreiramo situacije u kojima se svaki put iznova nalazimo na način koji nam grantuje da nećemo "izgubiti ljubav i podršku". Jedan od učestalijih načina "čuvanja sebe" od drugih jesu izbori koje pravimo u partnerskim i prijateljskim vezama. Ma koliko paradoksalno zvučalo, izbor emotivno nedostupnog partnera je odličan način da se sačuvamo. Birajući nezrele, emotivno nedostupne partnere obezbeđujemo sebi prostor da odnos u koji ulazimo ne može postati dovoljno kvalitetan da se osetimo prihvaćenim i podržanim, i od samog početka mi smo manje ili više svesni da to nije, sa jedne strane odnos u koji vredi ulagati emocije, a sa druge strane kad ne očekujemo podršku i prihvatanje, ne možemo se ni osetiti izneverenim od strane partnera.

Varijacije na temu su brojne. Spektar razloga kojima to sami sebi racionalizujemo je takođe vrlo širok. Neko može birati partnera po principu "taman je dovoljno nekvalitetan/ružan/glup da ne postoji opasnost da me napusti". Ovde bi se eventualno priča mogla razviti u smeru - kakvo je samopoštovanje osobe koja bira partnera po tom principu. Sledeći primer bi mogao biti "on je imao tako nesrećan život, da mu treba mnogo ljubavi i pažnje i ja želim da mu pomognem". Moguće tumačenje ovakvog izbora bi bilo donekle kompleksnije - sa jedne strane mazohizam i apsolutno poricanje sopstvenih potreba za dobijanjem naklonosti, pažnje i emocija, a sa druge strane - to vrlo lako može biti izbor po principu prepoznavanja povreda - pa kad već ne možemo sopstvene rane da izvidamo, možemo pokušati da to učinimo sa nekim drugim. Da je ovo kojim slučajem test, ovde bi se moglo ostaviti mnogo praznog prostora za "dopisati ono što u testu nije navedeno".

Za kraj, izvesnost našeg optimalnog funkcionisanja je isključivo stvar našeg izbora i spremnosti da preuzmemo odgovornost za sopstveni život. Nezadovoljstvo i usamljenost su samo indikatori da smo u nekom trenutku pustili konce i prepustili se. A to retko vodi srećnom kraju.